Mali predah na Zlatiboru

Mali predah na Zlatiboru

Nakon svega što smo proživeli tokom ove godine, verujem da ćemo svi više ceniti male životne radosti kao što su boravak u prirodi i trenuci sa najmilijima

Ustani.

Presvuci.

Podoji.

Operi. Skuvaj. Postavi. Raskloni.

Prošetaj.

Uspavaj.

Doji dok ne zaspi. 

Češkaj dok ne zaspi.

Pevaj dok ne zaspi.

Skuvaj sebi kafu, da se počastiš što svi spavaju i što čuješ tišinu.

Ispij kafu i utrči u kuhinju.

Smisli šta ćeš kuvati.

Operi. Iseckaj. Prodinstaj. Stavi u rernu.

Postavi. Sipaj. Nahrani. Raskloni.

Mama da li ima čokolade?

Opet podoji. Promeni pelenu. Presvuci ono srednje dete jer se iskvasilo. 

Hoćeš da mi čitaš priču?

A još jednu?

Može još jednu?

Još dve i kraj.

Još ovoliko i gotovo.

Nisi ovu pročitala, molim te da mi pročitaš i ovu.

47 priča kasnije… podoji.

Operi voće za užinu.

Napravi večeru. 

Spakuj rančeve za trening.

Odvedi decu na trening i sačekaj ih da završe trening.

Postavi. Sipaj. Nahrani. Raskloni.

Izribaj. Prebriši. Usisaj. Ne sklanjaj usisivač, trebaće ti bar još dva puta.

Istuširaj svu decu.

Uspavaj ih dok jedno dojis, drugo češkaš, a sve vreme pevaš.

Tišina. Svi spavaju.

Večito se borim s tim da li da večeras legnem ranije i konačno se naspavam, ili da jednostavno odmaram u tišini i razmenim koju poruku sa drugaricama i sestrom. A tu je i borba da li da poslednji atom snage dam na sredjivanje nereda koji je svuda po stanu, ili da sve to ostavim za sutra u nadi da će sutra biti bolje, da će se deca sutra bolje igrati i da se neće svadjati, otimati i plakati. Nada umire poslednja, ali nepisano je pravilo da kad nešto ostavim za sutra to obično bude realizovano “malo sutra”, ali ipak češće bitam da ostavim za sutra, iako nema lepšeg osećaja nego ujutru kad ustaneš a čitav stan je sredjen.

Nisam još pošteno ni sela, a već je 02h iza ponoći.

Već ponovo moram da dojim. Oko 03h se onesvestim od umora i iscrpljenosti. Ujutru jedva oči otvorim kad deca počnu da skaču po krevetu.

Dobro jutro mama, da li si se lepo naspavkala?

Čujem, a oči odbijaju da se otvore.

Ponovo kažem sebi da ću večeras leći ranije i konačno se naspavati i odmoriti.

I onda opet sve isto, samo su obroci drugačiji nego prethodnog dana.

Onda slušam kako treba da se nosi maska, da se dezinfikuju ruke, da nema okupljanja…

Samo sam poželela da odem negde na par dana. Samo da šetam i ne radim ništa drugo. Da uživam slušajući smeh dece. 

Muž ne može da uzme slobodan dan, a ja psujem sebe što se bojim da vozim. Zovem njegovu sestru, hoće na odmor sa nama, ali se boji poledice a treba da vozi naš veliki auto i decu po prvi put. Kaže bolje da vozi deda. Kažem ma idemo svi, vodimo i dedu.

Spakovali smo se brzo i uputili na Zlatibor.

Nismo odmakli ni kilometar od naše ulice, deca su već izjavila da im nedostaje tata. Na Zlatiboru su uživali što su sa dedom i tetkom, a ja sam uživala da ih gledam tako radosne. Ove godine nismo mnogo vremena provodili sa njima, poštovali smo sve preporučene mere u cilju zaštite od zaraze virusom, jer baba i deda su u rizičnoj grupi. Tako da sada kad možemo da se vidjamo svaki trenutak iskoristimo maksimalno.

Nakon boravka na svežem vazduhu, a obzirom na to da nisu spavali preko dana, uveče bi zaspali već oko 20h

Svima nam je prijala promena sredine, makar i na tih pet dana. Odseli smo u hotelu Mons, gde smo koristili pun pansion. Uživali smo u jelima domaće kuhinje, kao ono kad odeš na ručak kod mame, pa odmoriš od svega a imaš za ručak neko tradicionalno jelo koje je mama satima kuvala. Zapravo ne znam kako je to, jer moja mama živi u drugom kraju naše zemlje pa ne mogu da odem kod nje na ručak kad nemam volje da kuvam, ali pričale su mi druge majke kako je divno otići kod mame na ručak, i ja im verujem.

U hotelu Mons u ponudi za ručak i večeru imaju nekoliko jela od kojih birate koje želite, dok doručak birate iz menija a na švedskom stolu nalaze se mlečni proizvodi, cerealije i peciva. Nakon svakog ručka i večere poslužuju neki domaći kolač
Najviše mi je prijalo što ne moram da kuvam, već po čitav dan da uživam u vremenu sa decom, u šetnji na čistom vazduhu

Priželjkivali smo sneg i sankanje, ali i sunce nam je prijalo jer smo po čitav dan bili napolju u šetnji ili u Dino parku. U hotel bismo se vraćali samo na obroke. Izlazili bismo napolje odmah nakon doručka, a sa sobom poneli samo voćnu užinu, i to banane, jer su najpraktičnije za užinu van kuće, ili Nutrino voćni pire miks koji je pakovan u veoma praktičnoj ambalaži, pogodnoj za ovaj period pandemije kada ne bi trebalo da dodirujemo usne rukama dok smo napolju, iz tog razloga pronašla sam zdravu alternativu, jer su deca navikla na voćne užine tokom dana. I ono što je meni posebno važno je da je taj voćni pire mix koji ne sadrži dodatne šećere, već 100% voće.

Nakon ručka koristili smo usluge wellnes centra koji se nalazi u hotelu gde smo odseli, a potom do vremena za večeru deca bi se igrala u igraonici koja se takodje nalazi u hotelu. Igraonica je mala i nema animatora već roditelji mogu sa decom da se igraju. Tih dana u hotelu nije bilo druge dece, tako da je cela igraonica bila slobodna za nas. Čak se i Despot zabavljao igračkama u igraonici.

Na Zlatiboru smo proslavili i moj 34.rodjendan

Poslednjeg dana boravka na Zlatiboru želeli smo da obidjemo kaubojsko selo, medjutim na kapiji nas je sačekalo obaveštenje da je zatvoreno zbog kolektivnog godišnjeg odmora.

Obići ćemo ga naredni put.

Moram priznati povratak kući mi je teško pao, a ni deca se nisu baš radovala što idemo kući, želeli su da još uživamo na planini. Ja sam zaista uživala, jer Miloševi tata i sestra su veliki avanturisti, prija im da su u pokretu, tako da je i njima prijalo da da prate tempo dece, da odmor provedemo aktivno, u igri na svežem vazduhu većim delom dana.

Napravili smo planove za naredne mini odmore, a ekipu za odmor ne menjam, deda u tetka su divni saputnici.

Podeli s prijateljima:


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *